Uoči Praznika rada: Odlazi li radnička klasa zaista u raj?

Ove godine Međunarodni praznik rada, koji se obeležava 1. maja, “pada” u sredu. Kako je decenijama ovaj dan neradni, idealna je prilika da se sreda sastavi sa vikendom. Već su se pojavili tekstovi u kojima se savetuje kako na lak način izigrati sistem i poslodavca, a ako ste rođeni pod srećnom zvezdom i imate državno uhlebljenje, nemate puno razloga za brigu. To je makar lako, jer će vam se u višednevnom beganju sa radnog mesta priključiti i šef. Oni sa manje sreće će ostati u dežurnim službama, ali na njihov račun će po slovu zakona biti uplaćena novčana nadoknada za rad na praznik. Na koncu svega svi će biti zadovoljni.

Oni sa dubljim džepom ili kreditno sposobni iskoristiće neradne dane i odleteti do nekog mondenog letovališta. Rudari, električari, tesari, trgovci, ugostitelji, čistači radiće punom parom. Biće posla i za komunalnu policiju, ali i zdravstvene radnike. Onda na red dolaze reporteri koji će u kratkim prilozima ili tekstovima izvestiti kako se narod proveo na izletištima, šta se jede, koja se muzika sluša. Neko će se osvrnuti na ekologiju i zamoliti da se ne baca smeće. Najmanje će se govoriti o radničkim pravima. Koga to uopšte zanima?

Imena onih koji su pokrenuli pitanje prava radnika, učestvovali u demonstracijama u Čikagu 1886. godine i izgubili život, zaboravljena su. Malo zbog nemarnosti koja je svojstvena svim ljudima, a malo jer im bogati industrijalci nikada nisu oprostili. Zamislite, drznuli su se da traže slobodan dan, zaustavljanje eksploatacije dece radnika i čuvene tri osmice – osam sati rada, osam sati sna i osam sati razonode / kulturnog uzdizanja.

Borba žena

Ubrzo su i žene bile motivisane, pa su se i one uključile u borbu, pridodale na listu zahteva i neke svoje. Demonstracije, borbe i mnogo izgubljenih života svelo se na karanfil i dezodorans za Dan žena i roštiljanje za Praznik rada. Dovoljno, kazali bi oni koji možda naslućuju da će u budućnosti i to vešto biti oduzeto.

Radničko udruživanje i zalaganje za sopstvena prava među ovdašnje uposlenike došlo je mnogo pre Tita, ali se i to zametnulo. Trostruki narodni heroj, doživotni predsednik i sam pripadnik radničkog sloja, kao mašinbravar, bio je donosilac slobode u svim sferama, pa i onoj proleterskoj, radničko-udarničkoj.

Okončanje Drugog svetskog rata i zapljuskivanje Evrope talasom ideja o pravu, jednakosti i slobodi procvetalo je u novoosnovanoj zajednici naroda i narodnosti. U početku su proslave imale obeležja vojnih parada. Inicijalna ideja je bila osnažiti devastirane ljude, pružiti im uvid u bezbednost i moć, ali i istaći koliko vladajuća elita brine o proleterima. Svakako da je promocija lika i dela Josipa Broza Tita bila cilj, ali dobrim menadžerskim potezima, vojne parade su pomogle ukorenjivanje praznika, pa se brzo prešlo na civilne svetkovine. Kreativnost drugova i drugarica, vođena veštom rukom komiteta došla je do izražaja.

U foto-arhivima zabeležene su mase sveta na gradskim ulicama, trgovima, a potom i po šumama i gorama, te zemlje ponosne. Proleteri svih zemalja su se ujedinili, makar na kratko. Vijorile su se prepoznatljive zastave crvene boje na kojima se nalazila zvezda, a u njoj srp i čekić. Na binama su nastupali folklorni ansambli, recitatori, pevačke grupe, amaterske družine. Organizovala su se sportska nadmetanja, šahovski turniri, trke motora, ali i oživljavale seoske igre, bacanje kamena s ramena i povlačenje kanapa.

Nastavak druženja

Po isteku zvaničnog dela proslava odlazilo se u prirodu gde se druženje nastavljalo. Razvijalo se kozaračko i užičko kolo, pevalo uz zvuke harmonike ili izvika i jelo. Ishrana je bila podjednako zanimljiva, danas bi rekli diskutabilna, ali na sve strane su bili ražnjevi i kotlići. Kasnije su priključene pokretne pečenjare i roštiljnice.

U smiraj dana pojedini su nastavljali slavlje u kafanama na periferiji, jer je 2. maj takođe bio neradan. Tog drugog dana oni koji su previše popili lečili su se zaostalim rasolom koji su pretakali iz kupusnih kaca, sređivali su se utisci prilikom posete komšijama, dok su partijski poslušnici pisali zapisnike i potanko izveštavali o svemu.

Pored cveta karanfila, vatra je simbol borbe za radnička prava. Danima pre početka svečanosti sakupljane su automobilske i traktorske gume, sitni otpad, granje koje je paljeno u osvit 1. maja ili veče pre. Ideja je bila da vatreni jezici budu veliki i vidljivi narodu, kao simbol plamene borbe koja neće zgasnuti. U provincijama, posebno onim nastalim oko industrijskih pogona, organizovana su neformalna takmičenja u visini plamena. Meštani koji su živeli na brdima, svoju dominaciju potvrđivali su dodajući kantice sa manjom količinom benzina, ali i dotrajalo pokućstvo.

Početkom ‘90-ih elan za ovakvim manifestacijama je splasnuo, ali je u mnogim srezovima živeo izmenjeno, mada svečarski. Raspadom SFRJ, ratovima, nadolazećem kapitalizmu i tranziciji, priča o ovom prazniku, proleterima udarnicima je izjednačena kao zaostavština komunizma i novim generacijama prećutana. Zadržano je samo iće i piće, odnosno pir.

Preživljavanje radnika

Ako bi se anketirali tadašnji mladi i današnji odgovori bi bili slični. Znali bi naziv praznika, ali ne razloge i potrebu zbog kojih je ustanovljen. Važno je da se ne ide u školu i na posao. I razumem ih. Radnička klasa odlazi u raj (bend Haustor), ali pre toga treba preživeti neplaćeni prekovremeni rad, minimalac, rad na crno… Zato je svaki vid predaha koji može da se ugrabi značajan.

Značajni su protesti i demonstracije koje se događaju za Praznik rada širom sveta. Značajno je i sindikalno organizovanje, osnaživanje, svesnost postojanja zaštite. Sindikati nisu tu samo da omoguće pogodnosti prilikom kupovine i da daju vaučer za Novu godinu. Radnički protesti nisu samo za šaku nezadovoljnih pojedinaca koji svojim prisustvom smetaju izletnicima da brže prođu kroz jezgro grada, pa im upućuju pogrdne reči.

Izostanak javne osude i reagovanja zakonodavnog tela na kršenje radnog prava, stvarnost je koju živimo. Nedostatak građanske empatije, odnosno svesti, amnestirao je poslodavce koji krše zakon. Delimično su za to zaslužni i radnici koji pristaju na minimalac, rad bez ugovora, ujedno i zdravstvenog osiguranja, bez slobodnog dana. Poznati su slučajevi gde radnici provode sate u rizičnim okolnostima, svesni da ugrožavaju život, ali ne smeju da reaguju iz straha od gubitka posla. Strah je nastao posle izostanka podrške onima koji su ukazali na nepravilnosti. Setimo se samo slučaja radnica koje su nosile pelene, jer je zabranjeno imati pauzu, trudnica u odmakloj trudnoći u pogonima, smrti radnika zbog nemanja zaštitne obuće, odeće, šlemova. Setimo se rudara za čiju smrt je “osuđena” viša sila, iako su se pre nesreće obratili nadređenima.

Teški uslovi

Bez adekvatne opreme, sredstava za rad, pravo na odmor, pauzu za ručak, bolovanje, zdravstvenu zaštitu na hiljade je muškaraca i žena koji neće o tome govoriti. Nedovoljno obrazovani, neinformisani i uplašeni pogodni su za eksploataciju. Mnogi poslodavci će to rado iskoristiti. Ovako kreirano društvo guši svaki individualizam, potom i nadu. Sve to vodi ka “svesnom” pristanku na ropstvo. Osveta industrijalaca sa početka priče i mudriji način da se radniku savije kičma.

Radničkoj klasi pripadaju i elitnije grupe: službenici, profesori, policajci, vatrogasci, lekari, novinari, umetnici. Rad u povoljnijim okolnostima, bez silaska ispod zemlje, u jame ili rad na postrojenjima visokog napona, ove grupacije ne amnestira od okretanja glave. Gotovo isti problemi su prisutni, samo se rešavaju ekspeditivnije.

Protesti advokata, lekara, prosvetara reše se brzo nalaskom kompromisnog rešenja kojim su mahom svi zadovoljni. Predvidiv scenario. Glumci izađu ispred pozorišta, resorno ministarstvo ispuni pokoji zahtev u razgovorima iza kulisa i mahom svi budu zadovoljni. Zdravstvenu radnici su se poslednji put bunili tokom epidemije korone i to je brzo rešeno, bez velike pompe. U jeku priče o akušerskom nasilju, ćute.

Kada takozvani “obični” radnici izađu na ulicu, posmatraju se kao uzročnici kolapsa u saobraćaju, broje im se zubi, dani provedeni u školskoj klupi i zakrpe na obući. Dane će provesti vitlajući zastavama, kličući parole i duvajući u pištaljke. Posle nekog vremena sviraće se razlaz. Mahom će biti zadovoljni samo poslodavci, a kolovođe – predstavnici radnika, ućutkani.

Opravdanje da je promenjen stil života i da je potrebno da trafike, prodavnice, cvećare, tržni centri, mesare, kafići, servisi, majstori budu dostupni 24 sata tokom cele godine, nije utemeljeno na ljudskosti. Praznici su svima, a ne samo onima koji su iskamčili slobodan dan. Više sreće drugi put, rekli bi mnogi.

Pa-pa, proleteri,
pa-pa…

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.